Zakonsko izdržavanje članova porodice uređuje pitanje izdržavanja koje se u harmoničnim porodičnim odnosima podrazumeva i načelno ne postavlja, te sve dok se članovi porodice ne bave zakonskim uređenjem ovog pitanja, pretpostavka je da su njihovi međusobni odnosi prirodni i spontani. Međutim, kada dođe do problema na ovom planu i kada dođe do razdvajanja članova porodice usled razvoda, osiromašenja i sličnih prepreka, postavlja se pitanje kako obezbediti ispunjenje obaveze davanja izdržavanja od onog člana porodice koji ima zakonsku obavezu da daje izdržavanje.
Najčešći vid izdržavanja jeste onaj koji roditelji daju svojoj deci do njihovog punoletsva, odnosno do navršene 26. godine života – pod uslovom da su deca na redovnom školovanju. U situaciji kada dolazi do razvoda braka ili uređenja ovog pitanja kada roditelji nisu ni bili u braku, jedno od pitanja koje sud uređuje presudom jeste i visina izdržavanja koju je dužan da plaća upravo roditelj koji ne vrši samostalno roditeljsko pravo. Međutim, u domaćoj sudskoj praksi visina izdržavanja koja se dosuđuje, često nije dovoljna da podmiri osnovne potrebe izdržavanog lica, a neretko problem nastaje i kada davalac izdržavanja svoju obavezu ne izvršava redovno.
Međutim, kada načelno postoji dogovor roditelja o visini izdržavanja, otvara se mogućnost da se davanje izdržavanja obezbedi nekim sredstvom obezbeđenja (primera radi hipotekom) i da se na taj način poverilac izdržavanja (npr. maloletno dete) obezbedi u pogledu primanja koja mu po zakonu pripadaju od strane roditelja koji je obveznik davanja izdržavanja.
U skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima, moguće je obezbeđenje zakonske obaveze izdržavanja. Iako možda ne toliko tipično, davalac izdržavanja može dati npr. založnu izjavu i dozvoliti upis hipoteke na svojoj (posebnoj) imovini u korist primaoca izdržavanja. Visina i dospelost obaveze dužnika (davaoca izdržavanja) u svom finalu uređuju se presudom, s tim da je ukupan iznos koji je dužnik dužan da plaća ipak odrediv, pod uslovom da se ne promene okolnosti koje su uticale na konkretizaciju zakonske obaveze.
Ukoliko postoji saglasnost, pre svega davaoca izdržavanja, obezbeđenje zakonskog izdržavanja je jedini način da primaoci izdržavanja otklone neizvesnost u pogledu ispunjavanja obaveze njihovog dužnika. Na ovaj način otklanja se mogućnost tzv. finansijskog zlostavljanja koje podrazumeva uslovljavanje davanja izdržavanja nekim ponašanjem ili radnjama koje davalac izdržavanja očekuje od primaoca izdržavanja (ili drugog roditelja).
U svakom slučaju nepoštovanje obaveze davanja izdržavanja predstavlja krivično delo i otvara mogućnost prinudnog izvršenja nad imovinom davaoca izdržavanja (na osnovu sudske presude), međutim obe vrste pomenutih postupaka ne garantuju da će primalac izdržavanja zaista i doći do novčanog iznosa koji mu pripada po ovom osnovu. Ovakva neizvesnost se otklanja ili barem umanjuje sa postojanjem sredstva obezbeđenja (npr. upisanom hipotekom u korist primaoca izdržavanja na imovini davaoca izdržavanja) što u krajnjoj liniji relaksira međusobne odnose, koje je ipak zakon morao da uredi imajući u vidu njihovu kompleksnost u svakodnevnom životu.