Archive for the
‘Vršenje roditeljskog prava’ Category

Pravo deteta na slobodno izražavanje mišljenja spada u red tzv. participativnih prava deteta. Ostvarivanje u sudskom postupku podrazumeva pravo da dete dobije sve bitne informacije na način i u skladu sa njegovim uzrastom, da bude informisano o mogućim posledicama postupanja koje mogu da proizađu iz njegovog iskazanog mišljenja, pravo da dete bude konsultovano i da izrazi mišljenje u postupku i pravo da mu se predoče posledice svih odluka koje se donose u postupku.

Participacija podrazumeva razmenu informacija i dijalog između dece i odraslih zasnovan na uzajamnom poštovanju i detaljno razmatranje iskazanih dečijih stavova.

Pravo deteta na izražavanje mišljenja propisano je u čl. 12 Konvencije o pravima deteta.  Države potpisnice KPD dužne su da omoguće detetu, koje je sposobno da formira sopstveno mišljenje, pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što mišljenju deteta treba posvetiti dužnu pažnju u skladu sa godinama života i zrelošću deteta. Detetu se daje prilika da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se odnose na njega, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa, na način koji je u skladu sa proceduralnim pravilima nacionalnog zakona.

Porodični zakon propisuje da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja i da ovo pravo može da koristi u postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima.

Član 65. st. 3. Porodičnog zakona propisuje da se mišljenju deteta mora posvetiti dužna pažnja u svim postupcima koji ga se tiču, u kojima se odlučuje o njegovim pravima, u skladu sa godinama života i zrelošću deteta.

Sud ima obavezu da dete sasluša ako ima više od deset godina. Pojavljivanje deteta pred sudom može biti na njegov/njen zahtev ili po nalogu suda. Zahtev deteta može biti usmen ili pismen, odnosno nije vezan za neku posebnu formu.

Konvencija o pravima deteta  pravo na slobodno izražavanje mišljenja ne ograničava uzrastom deteta, već sposobnošću da formira mišljenje, koja zavisi od njegovih individualnih razvojnih sposobnosti, dok je odredbama Porodičnog zakona propisana donja starosna granica od 10 godina, da dete svoje pravo na izražavanje mišljenja može da koristi u postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima. Zakonska je pretpostavka da dete koje je navršilo 10. godinu života ima odgovarajuću zrelost da može da formira i iznese svoje mišljenje.

Neusaglašenost Porodičnog zakona sa Konvencijom otvara pitanje da li je opravdano da prilikom utvrđivanja mišljenja deteta sud bude isključiv i prizna pravo samo detetu koje je navršilo 10 godina, odnosno starijem.

Još jedan problem se javlja u praksi a to je pitanje koje je to lice ili ustanova kome se dete može obratiti za pomoć i zaštitu u ovom slučaju. A dodatno i način na koji se obraća.

U pravnoj teoriji je iznet stav da je nejasna odredba Porodičnog zakona koja propisuje da dete zahtev za pomoć u ostvarivanju prava na slobodno izražavanje mišljenja upućuje sudu ili organu uprave, jer otvara pitanje načina na koji se dete obraća, odnosno navodi se, da ukoliko se radi o tužbi, trebalo je to izričito i navesti.

Jedan od stavova je da mišljenje deteta sud utvrđuje u saradnji sa školskim psihologom, odnosno organom starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom ustanovom specijalizovanom za posredovanje u porodičnim odnosima, a u prisustvu lica koje dete samo izabere.

Međutim ostaje pitanje kako će, na čiji predlog i uz čiju pomoć dete izabrati lice koje će mu pružiti pomoć i podršku u postupku u kome treba da formira i iznese svoje mišljenje

Dalje, sud ima diskreciono pravo procene da li je dete sposobno da formira mišljenje, a zakonodavac je propustio da definiše principe procene. Čime se detetu, u stvari, uskraćuje garantovano parvo, jer nije predviđeno sredstvo ili instrument koji bi dete moglo da upotrebi za slučaj da bude pogrešno ocenjeno i zaključeno da dete nije sposobno da formira mišljenje.

Takođe, to što će dete i njegovo mišljenje biti saslušano, ne znači i da će automatski biti prihvaćeno ili uopšte odlučujuće prilikom donošenja odluke. Sud uzima u obzir mnoge druge faktore prilikom donošenja odluke.

Šta više, sud nema procesnu dužnost da obrazlože na osnovu kojih činjenica je zaključio da slobodno izraženo mišljenje deteta nije u skladu sa njegovim najboljim interesom!

Smatramo da bi bilo neophodno u cilju ostvarivanja ovog prava, uvesti obavezu za sud da u obrazloženju konačne odluke navede razloge zbog kojih mišljenje deteta nije uvaženo, jer bi se takvom obavezom obezbedila procesna garancija da mišljenje deteta dobije adekvatan tretman i značaj u postupku, odnosno da će biti  brižljivo razmotreno i vrednovano.