PRAVO STANOVANJA – HABITATIO

Pravo stanovanja je pravo iz korpusa dečijih prava i predstavlja pravo deteta na porodični dom. Istovremeno je ustanovljeno i u interesu roditelja koji vrši roditeljsko pravo. Naš Porodični zakon je regulisao ovo pravo kao ličnu službenost u korist maloletnog deteta i roditelja kojem je dete povereno na vršenje roditeljskog prava. Ova lična službenost se ustanovljava na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj i traje do punoletstva deteta.

Uslovi za konstituisanje ovog prava određeni su Porodičnim zakonom:

  1. dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu.
  2. pravo stanovanja traje do punoletstva deteta.
  3. zahtev ne predstavlja očiglednu nepravdu za drugog roditelja.

Nije od značaja da li se radi o bračnoj ili vanbračnoj deci, jer je njihov položaj jednak. Bitno je da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu i da zasnivanje prava stanovanja ne predstavlja očiglednu nepravdu za drugog roditelja.
Pravo stanovanja je ograničenog trajanja – do punoletstva deteta. Međutim, ovo pravo može prestati pre 18. godine deteta i to prirodnim putem (smrću deteta), kao i pravnim putem, odnosno kada se promene zakonski uslovi koji su doveli konstituisanja ovog prava (ukoliko dete ili roditelj steknu pravo svojine na useljivom stanu ili nastupe okolnosti zbog kojih bi svako dalje trajanje ovog prava predstavljalo očiglednu
nepravdu za drugog roditelja). Svakako i ukoliko sud promeni odluku o poveravanju deteta, te dete poveri roditelju, vlasniku stana, to takođe dovodi do prestanka ovog prava. Pravo stanovanja se ostvaruje se u posebnom postupku za zaštitu prava deteta uz
poštovanje načela naročite hitnosti postupka. Treba imati u vidu da ukoliko postoji opasnost od otuđenja nepokretnosti, uz tužbu, treba
postaviti i predlog za određivanje privremene mere, gde bi sud rešenjem zabranio otuđenje i opterećenje nepokretnosti do pravnosnažnog okončanja postupka, uz upis zabeležbe u Katastar nepokretnosti.